Možda će vam poetski "odgovori" mlade pjesnikinje Jelice Kiso poslije čitanja više ličiti na pitanja nego na odgovore. Možda. Možda se kao i mi čitajući glavom naslonite na vrh kažiprsta. Jer nije gotovo. Jer tek počinje kad se završi čitanje stihova. Odgovor je prouzrokovao pitanje. I onda nije uopšte važno da li je njen odgovor naš ili nam je nedovoljan. Podstaklo nas je na razmišljanje. A to treba da radi umjetnost. Uvijek. A to radi i Jelica Kiso. Mada…Rado bi da možemo izbacili neka ponavljanja u njenim pjesmama, taj neki retorički dualizam od kojeg ne odstupa. („udaljen udaljen“, „može li se tako reći“, "kako da vam kažem")

SVESKA

Nikoji

Nikoji pod nebom,

nit mudar u vodi, nit dobar u planinama.

Nit se kreće, niti počiva.

Nikoji unutar mora.

Hrabriji od mnogih.

Sunce li je,

koje, kad dosegne vrhunac, opada.

Hrana mu je slatka, kuće udobne,

poljski poslovi prijatni.

Zaslepljen prirodom, ne poznaje čoveka.

Udaljen, udaljen.

Levica, desnica, nikoja stranica, nikoja sumnja,

oslobođen Nikoji, može li se tako reći,

oslobođen od zebnje i od straha.

Rođen ujutru, mrtav uveče.

A nema sredstva da stoji, da postoji.

Mrtav ujutru, rođen uveče.

Nije nedoličan, niti dvosmislen.

Nikoji, mladalačke krepkosti, začudo,

jak, vispren,

kao duh razuman, visok.

Podoban pticama i zverima,

ničiji, nerođen,

rođen u negaciji, u odricanju,

nikakvih merila, bez vrednosti,

usamljen, pust.

Nikoji, izuzetnih svojstava.

Hrani žive, sahranjuje mrtve,

pomaže žitu da raste.

Apsolutnog imena,

sasvim različit i sasvim sličan;

ono što je povezano, može se razdvojiti,

uništenje, stvaranje,

svaka tačka linije njen je početak.

Slast nerešivog

Ne može biti rezultata, niti cilja.

Idite na grob svojeg prijatelja i shvatićete zašto.

Eto,

čovek s kojim sam se rado i često smejala svemu i svačemu,

sada je nestao. Bez traga.

Banalno i nezamislivo! Čovek je nestao.

Za mene je to bilo... kako da vam kažem... banalno.

Ne može biti rezultata, niti cilja. U osnovi je sve bez supstancije.

Možemo još jedino da patimo i da se smejemo svojim patnjama,

sve dok ne istrošimo i poslednji atom snage...


KOMENTARI

- Da, kako gore kaže ta sveska upravo tako. Isviđa mi se

Slaviša Žunjić, Njemačka

Feedback form
Ime
E-mail
Komentar